Preduzmi nešto! Gost- Milena Kostić

2 Comments Edit



Prethodna godina je bila godina ženskog preduzetništva, u to ime želela sam da na neki način dam svoj doprinos i pomognem ženama da sagledaju svoje potencijale, razmotre svoje planove, prisete se svojih davnašnjih želja i hrabro se otisnu u samostalnost, preduzimljivost i avanturu preduzetništva. Otuda i ova, nova biznis rubrika, na mom blogu, koju sam nazvala „Preduzmi nešto!“.

U njoj će gosti biti žene, preduzetnice, frilenserke, blogerke, sve one koje inspirišu ljude oko sebe, ali se i same bore sa svakodnevnim poteškoćama i znaju da posavetuju one koji su na početku.


Milena Kostić  je još jedna moja draga prijateljica, upoznale smo se preko društvenih mreža i više puta mi je ukazala poverenje tako što sam fotografijama ovekovečila njoj i njenoj porodici bitne trenutke. Naše poznanstvo smo prenele i u stvarni svet. Drago mi je da sam u njoj stekla još jednu prijateljicu, jer to samo opovrgava onu izreku da je sa godinama koje prolaze prijatelja sve manje. J

Ona je mama četvoro dece, a uskoro i petog! Supruga jednog Aleksandra, nesvršeni apsolvent medicine (ali ja verujem u nju!), svršeni inženjer menadžmenta, vršnjačka savetnica za dojenje i blogerka na blogu Mama iz magareće klupe.


 Često je pitam odakle ti toliko energije i snage da postižeš sve to? Divim joj se zbog svega toga i drago mi je da me je pustila da zavirim bar malo u njen svet. :)

Reci mi ukratko ko si ti?

Moje ime je Milena i autor sam bloga Mama iz magareće klupe. Reč „mama“ se provlači često tokom dana, i to ne samo zbog naziva bloga, već i što me četiri male persone tako (stalno) zovu. Verujem u pravdu, u iskrenost, u trud, u humanost. Angažovana sam u Udruženju Roditelj i Udruženju Mame Novosađanke. Vršnjačka sam savetnica za dojenje i na taj način pružam podršku i edukujem trudnice i mame o dojenju. Tipični sam blizanac – zavisnik sam od gedžeta i društvenih mreža. Ne bih preživela 48 sati bez mobilnog telefona. Ili koka kole. Obožavam da čitam knjige i pasionirano ih sakupljam od najmanjih nogu. Još uvek treperim kad čitam Hari Potera. Horoskop čitam pa usvajam sve što ide na „moju vodenicu“ a drugo otpišem kao glupost. Udata sam za osobu s kojom sam išla u gimnaziju, a tada nismo ni 10 rečenica razmenili. I iako možda posle svega ovoga pobrojanog se to ne vidi, introvertna sam osoba kojoj treba njenih 10 minuta da napuni baterije tokom dana.

Šta si želela u detinjstvu da budeš kada odrasteš?

Kad sam bila mala, moj najveći uzor bio je moj deda. Deda je bio nastavnik matematike, meni matematika bila ljubav (što nekako obično nikome nije). I tako, jedan plus jedan, želela sam isto to da budem i ja. Čak sam i upis u gimnaziju odradila sa predubeđenjem da sve čime ću se posle baviti je matematika.

Tokom gimnazije postala sam svesna da – ne znam šta dalje. Gimnazija koju sam pohađala je opšteg smera, što znači da su podjednako zastupljeni i prirodnjački i društveni predmeti. Što te vremenom dovede još u veći rebus, šta dalje. Do kraja se iskristalisalo da ću raditi na tome da budem doktorka. Tome je najviše kumovala humanistička crta koju to zanimanje nosi.

Šta se od toga ostvarilo i šta sada misliš o tome?

Od svega, upisala sam Medicinski fakultet i dogurala do statusa apsolventa i jednocifrenog broja ispita. To je i dalje moja ljubav, i posle ovoliko godina. Iako čujemo, čitamo i vidimo razne primere, ta profesija je po meni ona prava. Dokumenta su mi i dalje tamo, jer povlačenje doživljavam kao lični neuspeh i (još uvek) ne znam kako da se izborim sa tim.

A šta se nije ostvarilo i kako bi tvoj život izgledao sada da jeste?

Svesna sam svih mana i toga gde sam pokekla. Prvo, u prirodi mi je da sam teški perfekcionista. A, iako verujem većina zamišlja da smo mi teški organizatori ili tako nešto, mi smo ustvari ti koji – odustajemo. Jednostavno, strah od toga „da nije dovoljno dobro“ te blokira. I tako počneš da preskačeš rokove, ne izlaziš na ispite. A svaki sledeći put je sve teži jer si sebi „dokazala“ da nisi dovoljno dobra. I tako se vrtiš u krug.

Drugo, verujem da nisam bila dovoljno „frustrirana“. Rano sam započela život van roditeljskog gnezda i tu je sve nekako krenulo nizbrdo. (Bar da sam to sve iskoristila i putovala, izlazila, lumpovala, već sam radila – ništa.) Brže su završavale osobe koje su bile motivisane manjkom slobode, bilo prostorne (da se odvoje od roditelja) bilo finansijske.

Da jesam sve to odradila kako treba :) sada bih bila neka opaka dijagnostičarka koja radi u Hitnoj, gde adrenalin kulja venama 100 na sat. Da li bih imala toliko dece, ne znam. Poznavajući sebe, volela bih da kažem da bi. Ali treba biti realan i reći da verovatnije ne bi (jer ovde bi vreme bilo ograničavajući faktor).

I dalje bi mi falio san, kao i sada. Eto, to bi bila konstanta.

Šta bi mi odgovorila kad bih te sad pitala: „Šta ćeš biti kada odrasteš?“?

Kao što rekoh gore, verovatno bih opet rekla da bi bila doktorka. Teško puštam neke stvari. Možda bih se samo preorjentisala na rad van ustanova (bavila se dojenjem kao IBCLC) ili se bavila nekom edukacijom vezanom za zdravstvo.

Šta je za tebe život?

Hm, zbog ovakvog pitanja nastade filozofija, pa teško da  imam pravi odgovor. Odgovor se pomalo menja kako prolaze godine. Život je šansa za samounapređenjem, za izazovima da se ide dalje. Svaka greška nije razlog da se kuka, već uvek postoji sigurno nešto što može ili jeste pozitivno u svemu tome. Mene muž zavitlava uvek za ovo što ću sada reći – ali život je kratak da bi nam čaša bila poluprazna. Jednostavno, nije vredno toga. Potrebno je napraviti svoju sigurnu bazu (da l' je to vaša porodica, partner, deca, posao, kako kome)  i svet dalje plesti oko toga. Za mene to jeste moj muž i moja deca, iako možda nekome zvuči trivijalno. Al' ustvari kad spoznaš tako nešto (priznaš sebi, bez obzira što je to možda i meni bilo trivijalno) možeš da budeš motivisan da stvaraš i delaš. Jer znaš da imaš sa nekim sve to da podeliš.

Hvala ti mnogo na prilici da te bolje upoznam :) <3



CONVERSATION

2 komentara:

Пријавите се на: Објављивање коментара ( Atom )
Back
to top