Moje nerođeno dete


pexels

Odluka da se rodi dete nije vezana samo za socijalni status budućih roditelje. Ona zavisi od ličnog zadovoljstva samim sobom, vezom u kojoj se nalaziš, zrelosti, osećaja sigurnosti , planova za budućnost, podrške od strane porodice, partnera, obrazovanja, zdravlja...

Potpuno su pogrešni potezi koji se čine u pravcu povećanja nataliteta, od nesrećnih slogana, preko nadoknade za 1., 2., 3.,... dete. Sve su to surogat rešenja. Ono što se ne može preko noći promeniti, a na tome niko ne radi je poboljšanje sveopšteg osećaja zadovoljstva što živimo tu gde živimo u kombinaciji sa gore pobrojanim preduslovima.


Ja sam želela da imam još jedno dete, ali pošto nisam imala posao nisam dugoročno mogla da planiram svoju i budućnost svoje dece. U međuvremenu sam ušla u godine u kojima bi trudnoća za mene bila rizična. I dalje nemam stalan posao, moja deca su porasla, naši troškovi života su još veći nego što su bili pre 10 godina, a primanja manja.


Ja ne padam na cifre 10, 12, 15 hiljada eura, jer znam da se toliko potroši u prvih par godina detetovog života, samo za hranu, odeću, obuću, a gde troškove života ostalih članova ni ne računam.


Zašto bih ja osrednji kvalitet svog života još više narušavala zbog patriotizma? Zbog povećanja nataliteta?


Možete me zvati sebičnom, ali moja odgovornost prema životima koje sam već donela i prema mom životu, jer moram tu decu da izvedem na put, je mnogo veća nego odgovornost prema državi koja me je dovela u situaciju da pravim takve izbore i da grcam i pored ogromnih napora koje sam uložila u školovanje i koje još uvek ulažem u svoj posao.


Ponekad zamislim to nerođeno dete i srce me zaboli, oči mi se napune suzama i sad.  Vidim ga, osećam ga... Znam da bi bilo divno i drago, kao što su i druga moja dva deteta, volela bih ga više od svog života, kao što volim i njih, ali morala sam da se žrtvujem.

Da ga žrtvujem.

Neka oni koji odlučuju o uslovima u kojim živimo, misle o tome, o svoj toj žrtvovanoj deci za koju bi bilo ljubavi i mesta u srcu, ali razum kaže da nekada to nije dovoljno i onaj ko tvrdi drugačije nije iskren. To možete videti svaki put kada vidite prosjakinju na ulici. I ona voli svoju decu, ali ne može da brine o njima.


A šta je država učinila za nju? Osim da joj jednog dana oduzme tu decu i smesti ih u dom ili hraniteljsku porodicu koja ih nikada ne može voleti kao rođeni majka i otac.


Neka hvala, ja ću i dalje, ponekad, krišom, sa bolom u grudima, i slomljenog srca, zamišljati svoje nerođeno, a voljeno dete i znati da je tamo, u mojim mislima najsrećnije i najsigurnije...

CONVERSATION

0 komentara:

Постави коментар

Back
to top